Evropska klupska košarka organizovana je kroz hijerarhijski sistem takmičenja, gde Evroliga predstavlja vrhunac kvaliteta, dok Evrokup funkcionише kao drugi rang. Veza između ova dva takmičenja daleko je složenija nego što se čini na prvi pogled — sistem promocije, ugovornih obaveza i sportskih kriterija stvara jedinstvenu strukturu koja definiše sudbinu desetina klubova širom kontinenta.
Razumevanje odnosa između Evrolige i Evrokupa ključno je za praćenje tabele Evrolige i sagledavanje šire slike evropske košarke. Ovaj sistem direktno utiče na budžete klubova, strategije jačanja timova i dugoročne planove organizacija.
Osnovna struktura: A i B licenca
Evroliga funkcioniše na sistemu licenci koji klubove deli u dve osnovne kategorije. A licenca obezbeđuje dugogodišnje učešće u Evroligi nezavisno od rezultata u domaćim prvenstvima — ovu privilegiju trenutno ima 13 klubova osnivača.
B licenca podrazumeva dvogodišnje učešće u Evroligi uz mogućnost produžetka, ali i potencijalnog ispadanja. Ovaj status omogućava klubovima pristup elitnom nivou, ali i nosi veći pritisak budući da zavisi od performansi i odluka Evrolige Basketball.
Evrokup, kao takmičenje koje organizuje ista kompanija (Euroleague Basketball), služi kao glavno razvojno takmičenje. Pobednik Evrokupa ne dobija automatsku promociju u Evroligu — što predstavlja ključnu razliku u odnosu na tradicionalne sportske hijerarhije kakve poznajemo iz fudbala.
Kako se klubovi kvalifikuju za Evrokup
Sistem kvalifikacija za Evrokup kombinuje sportske rezultate i administrativne odluke. Evroliga Basketball svake godine dodeljuje pozive za učešće u Evrokupу na osnovu nekoliko kriterijuma.
Uspeh u domaćim prvenstvima ključan je faktor — šampioni i vicešampioni jačih liga (španske, turske, italijanske, nemačke, grčke, francuske) redovno dobijaju pozive. Klubovi koji ne učestvuju u Evroligi, a imaju jake organizacije i budžete, takođe su prioritet.
Arena kapacitet, finansijska stabilnost i televizijska tržišta igraju ulogu u selekciji. Evrokup funkcioniše sa 20-24 učesnika, što omogućava zastupljenost klubova iz 10-15 zemalja. Za sezonu 2026/27, format podrazumeva grupnu fazu sa četiri grupe, zatim Top 16, četvrtfinale, polufinale i finale.
Za razliku od FIBA takmičenja (Champions League, Europe Cup), Evrokup je direktno konkurentski prema nacionalnim prvim ligama koje nisu pod ULEB sistemom. Neki klubovi biraju FIBA takmičenja umesto Evrokupa zbog lakšeg rasporeda ili političkih razloga.
Promocija iz Evrokupa: mit i realnost
Najčešća zabluda je da pobednik Evrokupa automatski ide u Evroligu naredne sezone. Realnost je drugačija — Evroliga Basketball zadržava diskrecionu moć odlučivanja o sastavu učesnika.
Istorijski gledano, pobednici Evrokupa često jesu dobijali B licence za Evroligu, ali to nije garantovano pravilo. Valencia je 2019. godine osvojila Evrokup i dobila mjesto u Evroligi za sezonu 2019/20. Virtus Bologna je 2022. godine triumfovala u Evrokupу, a zatim se vratila u Evroligu nakon par godina odsustva.
Međutim, pobjeda u Evrokupу sama po sebi ne stvara obavezu Evrolige. Klub mora imati finansijsku stabilnost, odgovarajuću arenu (minimalno 10.000 mjesta za Evroligu), jake sponzore i TV ugovore. Ovi kriterijumi često su presudniji od sportskog uspeha.
U sezoni 2026/27, sistem je dodatno komplikovan činjenicom da Evroliga razmatra proširenje formata sa 18 na 20 klubova u budućnosti. To bi moglo otvoriti više mjesta za ambiciozne klubove iz Evrokupa, ali konačna odluka još nije doneta.
Finansijski jaz između takmičenja
Razlika u prihodima između Evrolige i Evrokupa enormna je i determiniše strategije klubova. Evroligaški klubovi u proseku imaju budžete između 15 i 40 miliona evra godišnje, sa vrhom koji prelazi 50 miliona (Real Madrid, Barcelona, Fenerbahče).
Evrokup klubovi funkcionišu sa budžetima od 3 do 12 miliona evra. TV prava, sponzorstva i centralni prihodi iz Evrolige višestruko su veći — procenjuje se da klub u Evroligi prima dodatnih 2-4 miliona evra godišnje samo kroz učešće u pool-u prihoda.
Ovaj jaz stvara «zaključan sistem» gde je teško probiti se u elitu bez eksterne finansijske injekcije. Klubovi poput Gran Canarie, Bursaspora ili Ulma godinama dominiraju Evrokupom, ali ne dobijaju šansu za promociju zbog infrastrukturnih ili tržišnih ograničenja.
Plata prosečnog igrača u Evroligi kreće se od 300.000 do 1 milion evra, dok u Evrokupу opseg je 80.000 do 400.000 evra. Najbolji igrači Evrokupa redovno prelaze u Evroligu kao pojedinci, ali retko njihovi klubovi prate tu putanju.
Slučajevi promocije i ispunjeni uslovi
Nekoliko klubova uspešno je prešlo put od Evrokupa do Evrolige u poslednjoj deceniji, ali svaki slučaj ima specifičan kontekst. Crvena zvezda je 2017. godine ponovo ušla u Evroligu (nakon učešća 2014-16) zahvaljujući kombinaciji sportskih rezultata, jake domaće baze navijača i sponzora.
ASVEL iz Lionа dobio je mjesto 2019. godine zahvaljujući vlasništvu Tonyja Parkera i strateškom značaju francuskog tržišta. Virtus Bologna se 2022/23 vratila u Evroligu nakon osvajanja Evrokupa i Italian Cup-a, ali i uz podršku Sergija Scariola kao trenera i jakih sponzora.
Paris Basketball predstavlja najnoviji primer — klub osnovan 2018. godine ubrzano je rastao kroz FIBA sistem, a zatim ušao u Evroligu za sezonu 2024/25 kao wildcard zahvaljujući finansijskoj moći i strateškom značaju pariškog tržišta.
Ovi primeri pokazuju da sportski uspeh mora biti kombinovan sa organizacionom spremnoću. Klub mora dokazati da može popunjavati arenu (prosek minimalno 8.000 gledalaca), privući TV partnere i obezbediti višegodišnji budžet kompatibilan sa Evroligom.
Aktuelna situacija i perspektive za 2026/27
U sezoni 2026/27, sistem promocije između Evrolige i Evrokupa ostaje nepromenjen u pogledu osnovnih pravila, ali se pojačavaju diskusije o reformi. Raspored Evrolige planiran je sa 18 klubova, dok Evrokup nastavlja sa standardnim formatom.
Trenutno, klubovi sa A licencama (Real Madrid, Barcelona, Fenerbahče, Anadolu Efes, Olympiakos, Panathinaikos, CSKA Moskva — suspendovan, Maccabi Tel Aviv, Žalgiris Kaunas, Zalgiris, Armani Milano, Bayern München, Crvena zvezda) imaju zagarantovana mjesta. B licence trenutno drže klubovi poput ASVEL-a, Monaca, Partizana i drugih.
Evrokup 2026/27 uključuje ambiciozne klubove kao što su Cedevita Olimpija, Hapoel Jerusalim, Buducnost, Turk Telekom, Joventut Badalona i drugi. Njihove šanse za promociju zavise od performansi, ali još više od poslovnih planova i tržišnih prilika.
Evroliga Basketball najavljuje potencijalno proširenje na 20 klubova do 2028. godine, što bi otvorilo prostor za dva nova stalna učesnika. Kriterijumi za selekciju verovatno će favorizovati velika tržišta — spekuliše se o klubovima iz Pariza, Londona, Berlina ili dodatnom klubu iz Turske.
Kritike sistema i alternativni modeli
Zatvoreni sistem promocije često je kritikovan kao antikonkurentan i suprotan tradicionalnim sportskim principima. Sportski novinari i navijači Evrokup klubova ističu da nedostatak garantovane promocije ubija motivaciju i stvara aristokratski model.
FIBA je pokušala iskoristiti ovu frustraciju lansiranjem Basketball Champions League 2016. godine, nudeći jasniju hijerarhiju i promociju preko kvalifikacija. Neki klubovi (posebno iz Španije, Grčke, Italije) biraju BCL upravo zbog principa «zasluženog mjesta».
Međutim, Evroliga ostaje dominantno takmičenje zbog nivoa kvaliteta, TV pokrivenosti i finansijskih resursa. Prosečna posećenost Evrolige je oko 8.500 gledalaca po meču, dok je u BCL-u oko 4.000. TV ugovori Evrolige pokrivaju preko 200 zemalja, dok BCL ima značajno slabiju distribuciju.
Alternativni model koji se često pominje je playoff sistem između šampiona Evrokupa i najslabijeg evroligaša, sličan NBA G-League modelu. Ovakav sistem bi zadržao elitnost Evrolige, ali dao realnu šansu za promociju. Međutim, klubovi sa A licencama ne pokazuju volju za prihvatanjem ovakvog rizika.
Zaključak: kontrolisana hijerarhija
Odnos između Evrolige i Evrokupa predstavlja jedinstveni model u evropskom sportu — hybrid između zatvorene franšize (kao NBA) i otvorenog sistema promocije (kao fudbalske lige). Evroliga zadržava kontrolu nad pristupom eliti, balansirајući sportske rezultate, finansijsku održivost i tržišne interese.
Za navijače i analitičare, ključno je razumeti da promocija nije automatska — Evrokup služi kao razvojno takmičenje i prostor za dokazivanje organizacione zrelosti, ali ne garantuje mjesto u Evroligi. Sportski uspeh je neophodan, ali ne i dovoljan uslov.
U narednim godinama, diskusije o reformi sistema nastaviće se, posebno ako proširenje na 20 klubova bude realizovano. Do tada, Evrokup ostaje prostor gde ambiciozni klubovi mogu pokazati potencijal, dok Evroliga čuva svoju poziciju kao finansijski i sportski vrh evropske klupske košarke.
